15.Mart 2011. god.

 

 ***

 

SMRT SOCIJALIZMU – SLOBODA NARODU

Mart, 2011.| Autor: Igor Ćuzović

Sigma je morala da preuzme ovaj tekst kako bi obogatila ilustracije ,  reči SMRT i reči NAROD 

 

Hvala nebesima i drugim čudesima što su nas pre 25 godina rešili velikoga zla koje se zvalo socijalizam.
Jer, tada smo, pre tog oslobođenja, bili toliko neslobodni da je to čudo jedno veliko.
Sada, kad smo slobodni, sve je super. Čim nas je dotakao oslobađajući duh liberalizma (da ne kažem neokolonijalizma), sve nam je postalo mnogo bolje nego što je ikad bilo.
Sada, kad je socijlizam mrtav-crk’o-umro, sve je tako super-ije nego pre. Svi uživaju u slobodi i prava su nam mnogo veća, da ne kažem enormna. Svi se radujemo, po ceo dan.

Prvo dobro koje nam je donela smrt socijalizma, tog crknutog leša, bilo je pravo naroda i narodnosti da se bore za svoju slobodu. Eto, da smrdljivi socijalizam nije crk’o, ko zna da li bi bilo ratova devedesetih i sve te dirljive borbe za slobodu i samoopredeljenje.
Zamislite, mogli smo da ostanemo bez svega toga! Narodi i narodnosti bi još bili neslobodni! Nijedan metak ne bi bio ispaljen u ime srpstva, hrvatstva, islama, velike Albanije! Zamislite te nesreće! Mladost bi proćerdala mladost!

Da socijlizam nije premin’o, ne bi bilo tajkuna. Nema šanse da bi im klete komunjare dozvolile da se ovako žrtvuju za ovaj narod, otvarajući stotine i stotine radnih mesta (tamo gde su nekad bile hiljade, khm). Pa na šta bi to ličilo? Zamislite, nema tajkuna! Gde bi radnici radili? Kako bi zarađivali za hleb? Poznato je, u vreme socijalizma radnici nisu radili, jer tajkuna nije bilo. Skupljali smo jagode i žireve po šumama i gorama. Tek kad su se, božjim proviđenjem, pojavili tajkuni, progledali smo i dobili neke poslove da radimo za njih. Da nije njih, još bismo se penjali po drveću i tresli kestenje i oraje, kao do 1986-7.
Hvaljeni bili.

Da su proklete komunjare još na vlasti, nema šanse da bi ovako tukli ove Gancije, brate. Oni su tada bili zaštićeni. Ovako možemo da ih lemamo, jer oni su podljudi, jebote. Još malo pa ko crnci. Da im satremo to seme, breee.
Da su crveni šupci još u orbiti, jeli bi, bre, meso ove domaće stoke. Zamisli, krava ti pase tu u obližnjem selu, a ti je sutra jedeš. Pa gde to ima? To je tako pogrešno, još malo pa kao neki incest, jebote. Ovako lepo, kao svetski ljudi, jedemo meso iz Brazila, Argentine, Urugvaja, Paragvaja i Hondurasa. A to meso je toliko dobro da čak ni kvalitet ne mora da mu se proverava.

Da su oni još tu, na televizijama ne bi po ceo dan pevale Ceca, Lepa, Jeca, Seka, Beka i Kmeka. Smarali bi po ceo dan s nekim glupostima, ono kao obrazovni program, kocka-kocka-kocka i ovo-ono, smaranje neko. E, zamisli ti sad tog užasa.

Da je socijalizam još živ, nema šanse da bi naša deca ovako slobodno živela i jebala se ispred velikih hala za fiskulturu, na haubama skupih „audija“. Kažem vam ja, ne bi to dozvolili oni komunjarski gadovi, ološ jedan ljudeći. Da se oni još pitaju, deca bi se još smarala po školama, po ceo dan, učeći dosadne lekcije o nekakvim sinusima i kosinusima i kao nekoj istoriji i štatijaznam gramatici.
Zamislite, devojčice bi ganjale posao, obrazovanje i sve te gluposti, umesto da lepo, kao sada, gledaju da se kresnu sa što bogatijim frajerom koji ima što bešnja kola i u’vate ga na dete.

Gde je tu sloboda izbora, jebote?!
Ovako svi imamo izuzetnu slobodu; da se jebemo kako hoćemo, kad hoćemo i gde hoćemo. Možemo svi da se jebemo, onako komotno.

                                                                                                                                                                                  Copy-Paste bez znanja autora – Sigma