2. Kako sam se snašla na poslu:)))

Pozdrav svima!

Verovali ili ne, čak i sa ONAKVOM molbom, dobila sam posao u Radionici! Posao, doduše, nije baš onakav kakav sam očekivala, ali zato ima drugih prednosti koje nisam očekivala. Za početak, gazda je dobar: ne urla na zaposlene i plaća ih onoliko koliko je obećao, kolkogod to bilo simbolično. Takođe mi je objasnio da rad na crno i nije tako crn, a ja sam to prihvatila, jer sam iovako već prijavljena na svom zvaničnom poslu. Da li mi ide staž i da li mi se uplaćuju doprinosi – drugo je pitanje, ali simbolična naknada za rad u Radionici u ovom trenutku mi znači mnogo više nego prijava. Dalje, za razliku od onog zvaničnog, ovaj gazda shvata da zaposleni – po zakonima fizike – ne mogu da budu u isto vreme na različitim mestima, pa, prema tome, ni da rade dva posla istovremeno. S druge strane, to znači da od sekretarisanja, spremanja sendviča, hvatanja u koštac sa administracijom i drugih obaveza koje svaki čas iskrsavaju u procesu rada Radionice, ne mogu da se posvetim onome čime sam mislila da ću se ovde baviti – pisanju i promovisanju ono malo preostalih vrednosti moje nesrećne zemlje. Pa vidite li da čak ni svoj kutak nisam uspela da sredim!

Moram da kažem da sam malo razočarana i mušterijama: u Radionicu dolaze ljudi sa blagim poremećajima, svesni svog stanja i potrebe za remontom, međutim, onih kojima je remont NAJPOTREBNIJI, onih čiji su duh i svest potpuno havarisani – njih nema. Moraću da predložim gazdi da napravi neki agresivniji marketing, čija bi ciljna grupa bila rodbina, prijatelji i kolege teških bolesnika, sposobni da ih ubede da su zreli za remont.

U svakom drugom pogledu sam na dobitku: zamislite, molim vas, kad bih za šačicu ekstra evrodinara, morala da delim letke na ulici, šišam travu ili, ne daj Bože, peglam! A čula sam da su ti poslovi na vrhu top-liste dopunskih poslova – brrrrrrr! Umesto toga, srećem zanimljive ljude, prisustvujem zanimljivim događajima, a bogami uzimam u njima i učešće, i to ne samo putem sendviča. Recimo, učesnici tribina su me na kolenima molili da im lektorišem izlaganja, naravno, oni koji su čuli da postoji nešto što se zove gramatika i pravopis. Ostali su se bez ikakvih kompleksa frljali što padežima, što akcentima, računajući na to da i oni koji ih slušaju nisu mnogo pismeniji, a sve u skladu sa tezom da je kod izvesnih kategorija ljudi, kao što su, na primer, perači novca, nivo pismenosti obrnuto proporcionalan visina salda na tekućim računima.

Bilo je još vrlo zanimljivih događaja. Na tribini održanoj u cilju promocije programa “Praziluk do neba” veliku pažnju izazvao je video materijal o poseti glavnog promotera TANO parku i reakcijama zvaničnika Parka na saznanja do kojih su tom prilikom došli. Bar polovina učesnika tribine ponudila mi je značajan iznos u zamenu za kopiju tog filma. Nažalost, i na njihovo, a i na moje razočaranje, obezbeđenje gospodina promotera je tako dobro čuvalo materijal, da ni jednim od svojih proverenih trikova nisam uspela da dođem ni do najkraćeg delića filma. Pa jasno, čovek je toliko svog intelekta uložio da bi najobičniju reportažu pretvorio u intelektualnu svojinu, a ja bih sad da sve to dobijem džabe. Međutim, ne bih ja bila Zvezdana da se nisam snašla: napravila sam postere od slika koje smo dobili na poklon kao organizatori tribine i utopila ih bar 50! Svako je želeo da svoj kabinet, dnevnu sobu, ili naprosto šupu ukrasi posterom Velikog Promotera koji pokazuje koliki je naš praziluk i posterom njegovog domaćina iz TANO parka sa preneraženom facom

Ipak, definitivno najzanimljiviji deo mog dosadašnjeg staža u Radionici bilo je učešće u akciji hvatanja Gradimira i Gradimirke. Tu sam, na svoju ruku, odigrala ulogu koja se od mene verovatno ne bi očekivala, no, tako je ispalo. Pre nego što započnem priču, da vas zamolim – nemojte ovo da ispričate gazdi – ko zna kako bi shvatio, a ja ipak moram da budem odana firmi koja me ‘lebom ‘rani

Elem, stiže u Radionicu Velika Potera i njihov vođa, strogim glasom od koga podilazi jeza, upita: “Gde su ono dvoje krimogenih lica, ona mafija, Gradimir i Gradimirka?” A ja se nešto sažalila… Iako znam da se radi o okorelim kriminalcima, članovima ozloglašene građevonske mafije, koji su divljom gradnjom oštetili društvenu zajednicu za čitavih 100 dinara, meni su se ipak učinili kao dvoje nedužne dečice, koji su svoje slobodno vreme i džeparac, umesto u igraonicu, uložili u kućicu za svog psa… Te ja uputih poteru u šumu, gde sam, činjenica, videla da su Gradimir i Gradimirka veselo otrčali nakon uspešno obavljenog posla, zajedno sa psom, ponosnim vlasnikom novogradnje – ali u sasvim suprotnom smeru. I dok sam iz daljine čula uzvike “Drži ih!”, “Pobegoše kroz tarabu!”, “Stanite, videli smo vas!”, okrenula sam broj telefona dežurnog šumara i obavestila ga da su se razuzdani klinci bez pratnje vaspitačice razmileli po njegovoj šumi. Pozvao me je posle sat vremena i obavestio me da ih je pošteno isprašio. A Gradimir i Gradimirka su se u to vreme, zajedno sa psom, sladili mojim sendvičima.

Moram sada da završim, obećala sam gazdi da ću da uradim Statut Radionice, što mi i nije neki problem, jer sam ih do sada uradila mali milion. Ali pošto u Radionici to niko drugi ne ume da uradi, ili nema vremena od stručnijih poslova, uspela sam da na konto toga iskamčim tri radno-slobodna dana. U Aranđelovcu se održavaju Dani poezije, koje ne bih propustila ni za šta na svetu. Naravno, nisam to mogla da kažem gazdi i majstorima. Ipak ne bih rizikovala da me pošalju na posmatranje. Rekla sam im da idem u Guču, što je GLAT prošlo

Pre nego što se rastanemo, odmorite oči na fotografijama koje slede i pustite misli da se udalje od svega što ste upravo pročitali. Mislim da ni u terapeutskom smislu to ne bi dalo loše efekte.

Veliki pozdrav od vaše
Zvezdane